Prkosnica

Danas se ta famozna rec ,,depresija" koristi u razne svrhe.

Neko je smatra izmisljenom bolescu, neko je smatra prolaznom i kratkotrajnom tugom, a neko ko je prosao kroz nju zna da je to nesto mnogo mnogo opasnije.

Ne bih se usudila da pisem o nekoj ozbiljnijoj temi, a da ne znam o cemu se radi. Depresija mi je dijagnostifikovana kada sam imala 16 godina. Otisla sam u cuvenu kliniku u Palmoticevoj i odatle krece borba.

Par godine pre sweet 16 sam pocela da se osecam lose. Bezvoljnost, tuga, ravnodusnost, promene raspolozenja, suicidalne misli, potcenjivanje i ponizavanje sebe. Ali naravno uz trud da ostanem mala mamina i tatina devojcica koja ce ispunjavati njihove kriterijume, pravila sam se srecna, upisala srednju skolu koju je mama htela, strucnu jer nije verovala da cu upisati fakultet i napraviti nesto korisno od svog zivota. Veliki pritisak od roditelja. A tu je i starija sestra, koja je bila djak generacije i u osnovnoj i u srednjoj, danas doktor, devojka koja je ceo zivot posvetila ucenju, verovatno je pritisak i zbog nje bio, uglavnom nisam uspevala da funkcionisem kao ona. Bilo mi je vaznije druzenje i druge stvari pored ucenja, naravno da se osnovne obaveze obave, ali nista preko toga. Imala sam i jako tesko detinjstvo, moji su izbegli tokom Oluje pa smo ziveli u jako velikoj nemastini i odgajali su me baba i deda, koji su potpunu svoja neka prica. 

I onda sam jednostavno pukla.

Bez volje za zivotom, svakog dana bih se uspavljivala pomislju da iskrvarim ili jednostavno da umirem na neki nacin, i mislila sam da je to potpuno normalno.

Otisla sam u to, mnogima zloglasnu Ustanovu za mentalno zdravlje u Palmoticevoj ulici u Beogradu, sama. Well, mislim da je to bio mozda cak najvazniji korak u mom zivotu. I najtraumaticniji. Medjutim, docekali su me divno, osoblje nigde nisam videla prijatnije, primili su me isti dan kod divne doktorke koja vise nazalost ne radi tamo. Predllozila mi je Dnevnu bolnicu za adolescente. Svaki radni dan, od 9 ujutru do 5 posle podne, dva meseca, sam provela tamo. Grupne i individualne terapije, art terapije, i jos mnostvo radionica preko kojih se uce razne i korisne stvari. Naravno uz dnevnu dozu lekova, koji su nazalost bili lose dozirani, previse lekova za smirenje, premalo antidepresiva, i bila sam hodajuci zombi. Nakon ta dva meseca sam isla na redovne razgovore svake nedelje. 

 Nisam imala podrsku roditelja, ostavio me je decko, nisam imala prijatelje, jedino me je sestra donekle razumela. Cinilo se bezizlazno. I bilo je sve dok sam tako razmisljala. Kao neko ko ima iskustva sa psihijatrima, lekovima, hospitalizacijom, mogu vam reci da vam nece biti bolje dok to sami ne odlucite. 

Tek pre 2,3 meseca sam postala bolje, dobila volju da idem napred, motivaciju, polet, jer nista nije vredno da protracite nekoliko godina zivota. U medjuvremenu sam promenila lekara, lekova, pa sam prestala i da ih pijem na svoju inicijativu (sto ne preporucujem bez konsultacija sa lekarom), i napokon sam donekle srecna. 

Tako da ukoliiko neko ima problem sa tim, vi ili neko koga znate, neka se probudi! To se nece samo resiti, potrebno je dosta razgovora, prepirki, besa na samog sebe, i na kraju ljubavi. Potrebno je sebe voleti.